Gubimo moć pažljivog čitanja: Kafka za pet minuta, dok dođe voz

Šta može da se pročita za pet, deset ili dvadeset minuta? U vremenu u kojem je pažnja sve dragocenija, a dugi tekstovi mnogima deluju kao napor, nastaju novi načini da se književnost približi čitaocima.

Klasici se skraćuju i pojednostavljuju i nude na mestima gde knjige ne očekujete - na primer na pojedinim železničkim stanicama u Nemačkoj.

Putnici, u zavisnosti od toga koliko čekaju, mogu da izaberu verziju poznatog dela koja se čita pet, deset, dvadeset minuta ili pola sata.

Projekat "Čitaj dok ne stigne voz" nudi skraćene verzije Preobražaja Franca Kafke ili 20.000 milja pod morem Žila Verna, kao i slavne govore, među kojima i "I Have a Dream" Martina Lutera Kinga.

Nemačka železnica je za to prazne zidne površine pretvorila u "kulturne punktove". Sadržaji su sažeti uz pomoć veštačke inteligencije.

U železnici kažu da su pritom nastojali da, koliko je moguće, sačuvaju prepoznatljiv jezik i ton originala.

Projekat koji je počeo krajem prošle godine pokazuje novi odnos prema kulturi. Sažeci i kratke verzije treba da olakšaju pristup književnosti i probude interesovanje za originalna dela.

Ideja da se knjige svedu na najvažnije misli i na kratko vreme čitanja ili slušanja već je deo šireg trenda.

Aplikacije poput Instantrida (Instaread) nude sažetke bestselera u tekstualnom i audio-formatu, koje je moguće pročitati ili preslušati za oko 15 minuta.

U prvom planu su ključne ideje i uvidi – ponuda koja znanje prevodi u male, lako dostupne jedinice vremena.

Pojednostavljena lektira već godinama postoji i u školama. Edicije sa oznakama poput "light" ili "x-light" koriste kraće rečenice, jednostavniju gramatiku, veći font i dodatna objašnjenja.

U osnovi tog pristupa stoji pedagoška ideja. Za učenike, one koji uče nemački ili osobe koje imaju teškoća sa čitanjem, istorijski slojevit jezik, duge rečenične konstrukcije i nepoznati pripovedni postupci mogu biti ozbiljna prepreka.

Zagovornici kažu da književnost, na kraju krajeva, može da deluje samo ako se uopšte čita.

Jezički pojednostavljena verzija bolja je nego da se delo uopšte ne čita, a može i da probudi radoznalost za Getea ili Tomasa Mana u originalu.

Bavarsko udruženje profesora gimnazija ističe da pojednostavljene verzije mogu imati svoje mesto – ali kao uvod.

"Čitanje klasičnih književnih dela na pojednostavljenom jeziku može, u najboljem slučaju, da omogući prvi pristup tekstu", kaže predsednik udruženja Volfram Janke (Wolfram).

Istovremeno, berlinski didaktičar književnosti Marsel Humar (Marcel) upozorava da "književnost ne dobija značenje nezavisno od jezika, već upravo kroz njegov poseban način upotrebe."

Za njega ritam, rečenična struktura, metafore i višeznačnost nisu ukras, već jezgro književnog dela. Kada se jezik "ispegla", menja se i samo delo.

To što se književnost danas sve češće nudi kraće i pristupačnije povezano je i sa razvojem koji se sve jasnije može izmeriti.

Nemačko tržište knjiga beleži osetan pad među mladim čitaocima. Broj dece i tinejdžera od 10 do 15 godina koji su 2025. kupili knjigu smanjio se za 30,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu.

Opao je i ukupan broj kupaca knjiga. Udruženje nemačkih knjižara i izdavača vidi vezu između tog trenda i slabljenja čitalačke pismenosti.

Za taj razvoj postoji pojam koji potiče još iz medijske teorije šezdesetih godina, a danas ponovo dobija na značaju – "postliterarno".

Njime se opisuje društvo u kojem čitanje ne nestaje, ali sposobnost dubinskog, usredsređenog čitanja sve više slabi.

Američka neuronaučnica Merijen Volf (Maryanne Wolf) opisuje taj proces u julu ove godine u magazinu The Atlantic kao gubitak sposobnosti dubokog, koncentrisanog čitanja (deep reading).

Nije reč o tome da se pojedine reči više ne razumeju, već o sposobnosti da se duži tekst prati pažljivo, da se uspostavljaju veze i da se o pročitanom razmišlja. Društvo, prema tome, može i dalje da čita – a ipak da postane "postliterarno".

Drugačiji pristup književnosti pokušavaju mladi u Francuskoj. U blizini Avinjona grupa okupljena oko Žeronima, 25, koji nastupa pod pseudonimom, organizuje takozvane književne duele.

U kratkim verbalnim okršajima sučeljavaju se stavovi pisaca i mislilaca – na primer Emil Zola protiv Gistava Flobera ili Karl Marks protiv Adama Smita. Zabavni snimci objavljuju se na društvenim mrežama i dopiru do široke publike.

I ovde književnost i nauka dolaze u kratkom formatu. Ali dela se ne svode samo na radnju, već postaju polazište za raspravu i tumačenje. Ko piše bolje? Koja ideja ubedljivije zvuči?

Kratak susret sa književnošću ne mora biti površan. Sažeci i lake verzije mogu otvoriti vrata ka nekom delu.

Pitanje je, međutim, šta od književnog dela ostaje ako skraćena verzija više ne vodi ka originalu, već ga zamenjuje.