Venders: Osećaj da idem ka nepoznatom me oslobađa

Kada je Vim Venders (Wim Wenders) progledao, svet je bio u ruševinama. Nekoliko dana pre nego što se rodio, na Japan su bačene atomske bombe. U njegovom Diseldorfu rat je bio završen, ali je grad bio prilično razoren.

Možda je upravo tada počelo njegovo umeće da vidi veliko u malom – i da prepoznaje posebna mesta.

Malom Vimu su ruševine, u kojima su drugi videli samo rat, bile fascinantne.

"Kao dvogodišnjak i trogodišnjak bio sam u svakoj rupi od podruma i na svakoj gomili šuta", priča legendarni reditelj za dpa.

Bio je mali i nije znao nizašta drugo.

"To su za mene bila igrališta za avanture. Deci je bilo zabranjeno da tamo ulaze – ali smo se svejedno uvlačili." "Kad sam postepeno shvatio da drugde može da bude lepše, to mi je isprva bilo šokantno", kaže Venders.

Danas reditelj, koji 14. avgusta puni 80 godina, ima svetski ugled i važi za stručnjaka za filmove u kojima važnu ulogu igra geografija.

Čak i da ne pogledate Vendersove filmove, shvatate to iz naslova – recimo Pariz, Teksas ili Nebo nad Berlinom. Mesta su mu važna.

Savezna umetnička galerija (Bundeskunsthalle) u Bonu povodom rođendana priređuje veliku izložbu, koja Vendersa slavi ne samo kao reditelja.

Nekim umetnicima takvo priznanje pripadne tek posle smrti, ali Venders je i dalje veoma aktivan. Sledeće godine u bioskope treba da ode novi film, 3D dokumentarac o arhitekti Peteru Cumtoru (Zumthor).

Prošle godine je još jednom nominovan za Oskara, za film Savršeni dani.

Nedavno je izašao i kratki film Ključ slobode, koji je snimio za nemačko ministarstvo spoljnih poslova.

Venders je najpre želeo da postane slikar. Prve slike koje je video bile su reprodukcije dela Vinsenta van Goga i Kamija Koroa. Ubrzo je i sam počeo da slika.

Roditelji u početku nisu bili oduševljeni detetovim umetničkim ambicijama. "Moja majka se još dugo potajno nadala da ću ipak postati 'nešto pravo'", kaže Venders.

Studirao je medicinu i filozofiju. Ipak, 1966. je s tim prekinuo i otišao u Pariz da postane slikar.

Najvažnije mesto tamo mu postaje Francuska kinoteka (Cinémathèque française) – filmski institut u kojem se od 14 sati do kasno u noć prikazuju filmski klasici.

Navodno je za godinu dana pogledao više od hiljadu filmova. Danas bismo to verovatno nazvali bindžovanje.

Od 1967. bio je deo prve generacije studenata Visoke škole za film i televiziju u Minhenu.

Ekranizacijom romana Petera Handkea Stah golmana od penala 1972. postao je zaštitno lice "Novog nemačkog filma".

Melanholični Pariz, Teksas (1984) je remek-delo za koje je dobio kansku Zlatnu palmu. Nebo nad Berlinom (1987) je kultna meditacija o tada još podeljenom gradu.

Ako postoji žanr s kojim ga se i danas najviše povezuje, to je svakako drumski film. Putujući, Vendersovi junaci često pronalaze sebe. To važi i za reditelja.

Odlazak i upoznavanje drugih mesta postali su mu glavna tema, još od detinjstva, a još više tokom mladosti.

Princip putovanja provlači se kod Vendersa i u radu sa scenarijima. I tu najviše voli da ide korak po korak.

"Većinu scenarija nisam pogledao od prvog dana snimanja. Nije ni bilo potrebe."

"Snimati strogo po scenariju više je reprodukovanje nego stvaranje. Mnogi filmovi su zbog toga samo fabrički proizvod. A meni to nije zabavno."

Ne mora se, kaže Venders, unapred znati kako će se priča nastaviti sledećeg dana. "Mnogima ta ideja uliva strah, ali meni ne."

Naprotiv, ističe da ga je uvek oslobađao osećaj da sve ide prema nepoznatom.